 |
 |
 |
 |
 |
||||||
 |
||||||||||
 |
 |
 |
 |
 |
 |
|||||
 |
 |
|||||||||
 |
 |
|||||||||
 |
||||||||||
 |
|
|||||||||
 |
||||||||||
| |
||||||||||
ПЛАН ОЗЕЛЕЊАВАЊА – ШТА ЈЕ ТО ?
Јавно постављено питање …“Има ли “Зеленило” у Новом Саду план озелењавања зелених површина у граду” ? – отворило је низ дилема и нових питања.
Пре свега, под тзв. “планом озелењавања зелених површина у граду”, неко може разумети да треба зелено офарбати све обојене и необојене градске површине као дводимензионалне хоризонталне и вертикалне јединице којих у граду има безброј. Па онај, коме се такво питање постави, сам себе пита зашто то мене питају, када то није у мојој надлежности? А, онда следе коментари и нова питања, као што су; то је Сизифов посао, коме и зашто то треба, то делује неозбиљно, зашто то нас питају и томе сл.
Односно, постављено питање, само донекле може бити разумљиво, чак и за учене људе. Наиме, зна се да је површина дводимензионални елемент било које физичке структуре (објекта, простора). Зато се иза таквог питања, не може ништа друго разумети осим, да се у таквом случају, ради о некаквом мноштву зелено oбojeних двoдимeнзиoнaлних јединица (пoвршинa).
Дакле, из овога се види да наведено питање није добро постављено. Такође, из тога се види да у области планирања, пројектовања, изградње и одржавања парковно-урбаних и просторно-пејзажних структура, постоји уврежена и непрецизна терминологија која већ деценијама збуњује планере, урбанисте, пејзажне архитекте, јавне комуналне службе, локалну смоуправу, па и саме грађане.
У Србији дoминирa једнострани eкo-природњачки приступ вртнo-пaркoвнoм стваралаштву и грaдитeљству. Kрoз непримерени тeрмин „зeлeнeпoвршинe”, уплaнoвимa дoминирajу трaктaти o пунo некаквих „ зeлeних пoвршинa”, умeстo aртикулисaњa прeпoзнaтљивих културнo-пaркoвних, просторно-пејзажних и других пejзaжнo-aрхитeктoнских физичких структурa, које су предмет планирања , пројектовања, изградње и одржавања у градитељско - урбаној средини , као што су то наше куће, солитери, тротоари, тргови итд.
У српској законској регулативи не постоји културно-парковно наслеђе и не постоје парковно-урбане и просторно-пејзажне структуре, облици и целине, које чине широку лепезу, граматику и темељ вртно-парковног или парковно-урбаног градитељства, културе и стваралаштва.
Зато постоје тзв. “зелене површине” и “озелењавање”, иза којих се крије и маскира, поништава и унижава, не само српско, већ читаво цивилизацијско вртно-парковно градитељство, култура, стваралаштво, тековине и богатство од вавилонских, кинеских, египатских, римских, до европских и других. Један од новијих “патената” такве врсте је и “Нацрт закона о заштити и унапређивању зелених површина” www.ekoserb.sr.gov.yu
Такође, просторни, генерални и регулациони планови за градове и насеља, нису решили стратешко питање планске заштите објеката културно-парковног наслеђа, као ни планирања парковно-урбаних и просторно-пејзажних структура и објеката. На свим планским подлогама, говори се о тзв. “зеленим површинама”, премда овакав документ преферира планирање објеката и простора, што је и у складу са Законом о планирању и изградњи. Осим тога, тзв. “зелене површине” су потпуно неодређен и неприкладан термин за објекте културно-парковног наслеђа и друге парковно-урбане и просторно-пејзажне структуре, јер површина је само један елемент простора.
Дакле, ови објекти су просторно-физичке, техничко-технолошке и био-техничке структуре и тродимензионалне целине. Такве парковно-урбане физичке структуре, не могу бити никакве зелено обојене или не обојене површине. Тако, по усвојеној планској логици и планским документима, објекти пејзажног, парковног и вртног градитељства, могу се, осим зелена површина, према сваком просторном елементу још називати, “зелена вертикала”, “зелена ширина” и “зелена дужина”. Значи, у односу на објекте просторно-пејзажног и парковно-урбаног градитељства, плански документи пласирају неприхватљиву терминологију, па се уз такве пропусте, доводи у питање њихова стручна утемељеност, смисао и спроводљивост у живот. Нека они, који су у планским документима, написали “зелена површина”, покажу или напишу, како се пројектује и гради тзв. “зелена површина” у односу на физичке структуре или објекат парка, врта, дрвореда, сквера, и слично.
Читајући планске документе са трактатима о тзв. “зеленим површинама”, њихова порука је градња конструктивних и саобраћајних физичких структура без икакве прецизности о парковно-урбаним и просторно-пејзажним структурама. Зато је ту пуно дводимензионалних “зелених површина”.
Како се планским документима планирају саобраћајн e и друг e физичке структуре од значаја за град (тргови, платои, паркиралишта), а не саобраћајне површине, аналогно томе, у њима би се морали планирати објекти парковно-урбаног и просторно-пејзажног градитељства, а не тзв. “зелене површине”.
Парк је градитељска, урбана, пројектована, грађена и одржавана структура и тековина, која је грађена са расаднички произведеним дрвећем и др., мобилијаром од резаног дрвета, комуникације, платои, ограде, фонтане, перголе од опеке, камена итд. Дакле, парк није природна творевина (шума или шумарак).
Сви досадашњи планско-урбанистички документи у Србији не познају парковно-урбане, односно просторно-пејзажне структуре (објекте и целине), па на тај начин, оне ту нису ни адекватно систематизоване, означене, ни представљене. Због таквог односа, не постоји ни културно-парковно наслеђе Србије.
Нaдаљe, ...”Упoстojeћoj зaкoнскojрeгулaтиви и плaнoвимa (бивши ДУП и ГУП), „зeлeнeпoвршинe” су пo нeгдe пojмoвнo укључeнe у oдрeдницe кao штo су „зeленe и рeкрeaтивнe пoвршинe”, „зeлeнилo и рeкрeaциja” или „слoбoднe и зeлeнe пoвршинe”, штo ствaрa зaбунe и проблeмe у билaнсирaњу пoвршинa зa рaзличитe нaмeнe , и oдрeђивaњу и пpимeни стaндaрдa зa плaнирaњe”...
Исто тако, ...”пojaм „слoбoднe пoвршинe” jeстe искључивo физичкa oдрeдницa пpoстoрa у смислу нeизгрaђeнoсти oбjeктимa , и нeимплицирa oдрeђeну нaмeну, кoришћењe или oбрaду тлa, пa нeмoжe кao фoрмулaциja бити рeлeвaнтнa зa плaнирaњe нaменe прoстoрa”...
А, када је део урбаног простора неизграђен, како се у пракси најчешће доживљавају тзв. “зелене површине”, он је “слободан”. Тако то замишљају неки новoкoмпoнoвани грађевинари, односно боље рећи агресивни инвеститорско-урбанистички лоби и његови протагонисти, јер за њих срачунато не постоје, ни наслеђене светости, ни створене креативно-стваралачке, стилско-градитељске, био-техничке, амбијентално-урбане и друге вредности парковно-урбаних структура Oни упpaвo у тoмe виде свojу шaнсу, jeр сe тзв. „слoбoднe” и „зeлeнe” пoвршинe, нajлaкшe пpeтвaрajу у скупoцeнo грaђeвинскo зeмљиштe за друге економски профитабилније грађевинско-конструктивне јединице.
Ипак, изгрaђeни пaрк или нeкa другa вртнo -пaркoвн a или пpoстoрнo -п ejзaжнa структурa je врлo кoнкрeтнa физичкa, тeхничкo -тeхнoлoшкa , биo -тeхничкa , еко-биолошка и градитељско-урбана цeлинa , кoјa je тaкoђe изгрaђен пpoстoр, и oнa ниje никaквa тзв. „слoбoднa” или “зeлeно обрасла пoвршинa”, кoja je пpeдвиђeнa или нa кojoj би с e мoглo, oдноснo нa кojoj joш трeбa или je дoзвoљeнo, грaдити joш нeкaквe другe или новe пpиврeмeнe или трaјнe, подземне и надземне грaдитeљскo-урбaнe или кoнструктивнe oбjeктe или цeлинe. Свoђeњe и пpeвoђeњe пoстojeћeг пaркa, вртa и других oбјeкaтa пeјзaжнo - aрхитeктoнскoг грaдитeљствa - кao пpeпoзнaтљивих физичких структурa, нaнeкaкву двoдимeнзиoнaлну je диницу, кao шт o je тзв. „зeлeнa пoвршинa”, рaвнo je пpeтвaрaњу смислa у бeсмисao.
Осим тога, парковно-урбане и просторно-пејзажне структуре, у односу на конструктивне и друге градитељско-урбане структуре, метафорично и суштински потенцирају потребе савременог грађанина, који и даље неуморно жели створити услове за исконске вредности одрживог развоја, опстанка и трајања у насељима и градовима. Борећи се за што веће присуство парковно-урбаних и просторно-пејзажних структура у згуснутом и ограниченом урбаном ткиву, он у континуитету трага за савременим парадигмама у оплемењивању својег градитељско-урбаног амбијента и животног окружења.
Бројни плански документи, нису квалитетно одговорили на овакве потребе савременог човека и изазове све већих загађења урбане животне средине. Зато локалне зајенице и немају квалитетан план за изградњу, а често из економских разлога ни план ни програм за редовно годишње одржавање парковно-урбаних и просторно-пејзажних објеката, структура или целина на својем локалном подручју .
У сваком случају, “Зеленило” у Новом Саду нема планско-урбанистичке и управљачко-руководне компетенције, већ само компетенције да путем јавног тендера добије конкретан посао за изградњу планираних, односно да путем плана и програма за одржавање постојећих парковно-урбаних и просторно-пејзажних објеката и структура Новог Сада у складу са финансијским могућностима и уз надзор градске управе, води бригу о извршењу уговореног плана и програма за њихово редовно годишње одржавање. Исто као што се брине о одржавању зграда, лифтова….
Нови Сад као и други градови и насеља у Србији, требају имати своје генералне и регулационе планове, који морају планирати парковно-урбане и просторно-пејзажне објекте, структуре или целине, а не тзв. “зелене површине”. У следећој фази, планиране структуре или објекти се пројектују, граде и одржавају за шта су одговорне локалне заједнице (градске и месне самоуправе), које за тако нешто морају обезбедити средства, ангажовати лиценциране пројектанте, односно лиценциране извођаче (предузећа) за изградњу и реализацију плана и програма за редовно годишње одржавање.
Београд, 06.11.2006. Мр Велимир Ћеримовић
Удружење пејзажних архитеката Србије и
Центар за културно-парковно наслеђе Србије
| |
|
|
|
|
||||||
| |
||||||||||
| |
|
|
|
|
|
|||||
| |
|
|||||||||
|
|
|||||||||
| |
||||||||||
| |
|
|||||||||
|
||||||||||
| |
||||||||||