ИНСТИТУЦИЈЕ НЕ БРИНУ О ПАРКОВНОЈ БАШТИНИ СРБИЈЕ
Повод за оваково виђење проблема, артикулисао је најновији Нацрт закона о заштити природе Управе за зажтиту животне средине у оквиру јавне расправе до 21. 07. 2006. г., затим актуелни Закон о заштити културних добара (Сл. гл. бр. 71 / 94), по којем не постоји културно-парковно наслеђе Србије, затим његова вишедеценијска маргинализација, његово свкодневно пропадање, деградација, уништавање и алармантно стање, којем су једнако допринеле установе за заштиту споменика културе, установе за заштиту природе Србије, агресивни инвеститорско-урбанистички лоби и локалне самоуправе.
У поглављу III . Заштићена природна добра, у чл. 38. под бр. 9. Нацрта закона о заштити природе, у природна добра спада и Споменик парковне архитектуре, а у чл. 48. се наводи …“споменик парковне архитектуре је вештачки обликован простор”…
Ако је нешто “вештачки” обликовано, како то “вештачко” може бити предмет делатности и Закона којим се уређује …”заштита и очување природе и природних вредности, биолошке, геолошке и предеоне разноврсности као дела животне средине”… (чл. 1., 2. и 3.) ?
Исто тако, како једна установа (Завод за заштиту природе Србије), чија је делатност заштите природе прописана чл. 129. цит. Закона, може бити надлежна за оно што је “вештачки” настало ?
Како изгледају и које су то тако значајне и тако специфичне и карактеристичне природњачке вредности споменика пејзажне архитектуре за заштиту његових природних својстава у градитељско-урбаним структурама, ако исти није створила природа ?
Дакле, ако се артикулишу природњачка својства споменика пејзажне архитектуре, шта је то у њима тако природњачки специфично, вредно и значајно, у односу на оно што је стватралачко дело, због којег исти има споменичка, а не природњачка својства ? Или, како се један сквер, предврт или парк са стилским орнаменталним партерним структурама у локалном градитељско-урбаном амбијенту, може подвести под заштићено природно добро, када је он ауторско дело, или је наслеђена културно-историјска и градитељско-урбана тековина и споменичко-амбијентална структура без посебних природњачких својстава ?
Већ деценијама у Србији споменици пејзажне архитектуре, волшебно се сврставају у природна добра, најпре темељем доскорашњег Закона о заштити природе, затим у оквиру Закона о заштити животне средине, и сада поново у оквиру новог Нацрта закона о заштити природе. Каквог ли апсурда!?
Ипак, уз све импровизације и не стручност административно и законодавно патентираних институција, споменике пејзажне архитектуре, није створила природа и зато не спадају и не могу се сврставати у природна добра, иако један важан део њихове градивне целине , чине вегетацијски елементи.
Дакле, полазишта екологије су битна за заштиту природе, али она нису битна, за заштиту споменичких или креативно-стваралачких својстава споменика пејзажне архитектуре. Таква споменичка својства, морају бити предмет Закона, установа и институција, који уређују делатност заштите културних добара, јер су споменици пејзажне архитектуре настали по пројектима, и представљају ауторска дела познатих стваралаца, или су наслеђена културно-историјска, градитељско-урбана и споменичко-амбијентална добра, а не дела природе или некакве природњачке творевине.
Такође, због таквих импровизација, због искључиво природњачког, једностраног еко-биолошког и сасвим не примереног конзерваторског односа, стилски и велелепни Градски парк у Вршцу поприма карактер шумског гаја. (Да не помињемо Дворску башту у Сремским Карловцима, где је уз саучешће заштитара природе и споменика, по усвојеном пројекту из 1989. г. предвиђен спортски центар С. Карловаца. Иста је са 12. к.ј. сведена на 6,97 к.ј. итд.). У духу са једностраним природњачким и еколошким приступом вредновању овог споменика пејзажне архитектуре, од велелепног парка и садашњег шумског гаја, настаће шумарак, што Заводу за заштиту природе и постојећој баштованској служби може и одговарати.
Коначно, за неколико година, ово пројектовано, креативно-стваралачко, пејзажно-архитектонско и амбијентално-урбано дело са створеним стилско-градитељским и споменичко-орнаменталним структурама, постаће онај прави, боље рећи самоникли шумарак са искључиво природњачким својствима, и ето повода да Завод за заштиту природе артикулише заштиту његових природњачких посебности, а надлежном заводу за заштиту споменика културе, један проблем мање. Због таквог алармантног изгледа већине објеката културно-парковног наслеђа Србије, јасно је зашто заводи за заштиту културних добара не препознају и не уочавају њихова споменичка својства, а исто тако, јасно је зашто заводи за заштиту природе, препознају њихова природњачка својства. И коначно, јасно је зашто и једни и други, објекте културно-парковног наслеђа једнострано и олако сврставају у заштићена природна добра.
Мр Велимир Ћеримовић, пејзажни архитекта конзерватор с.р.
Центар за културно-парковно наслеђе Србије
Сл. 1. Градски парк у Вршацу, фонтана и запуштени партер са орнаменталном структуром и густим склопом парковне вегетације, која све више личи на самоникли шумарак и деградира парковна стилско-градитељска својства
Сл. 2. Градски парк у Вршцу, део орнаменталног партера којег маскирају непримерено густи околни склопови парковне вегетације
Сл. 3. Стари сачувани план Дворске баште у Сремским Карловцима из 1844. г., која је урбанистичким пројектом из 1989. г. претворена у спортски центар Сремских Карловаца и сведена на 6,97 к.ј.
